Kako sam počela izradu nakita (od kuhinjskog stola u Nišu do radionica i online kursa)

Godine 2013. otišla sam u Niš da naučim nešto potpuno novo. Nisam ni slutila da će mi tih nekoliko dana promeniti život i odvesti me do stotina žena na radionicama i mog online kursa.

Pre nekoliko dana sela sam da napišem priču o tome kako sam počela da pravim nakit. Mislila sam da će to biti nekoliko pasusa, a onda sam se odjednom vratila trinaest godina unazad. Počeli su da mi se vraćaju detalji kojih se godinama nisam setila.

Kada danas pogledam fotografiju na kojoj sedim za kuhinjskim stolom u Nišu, uvek se nasmejem. Tada sam bila ubeđena da idem u pravi atelje. U glavi sam već napravila sliku kako će sve izgledati: police pune alata, veliki radni stolovi i prostor u kojem nastaje nakit.

Kada su se vrata otvorila, ispred mene je bila sasvim obična kuhinja.

Na sredini trpezarijski sto, nekoliko klešta, malo žice, kutije sa perlama i žena koja je bila spremna da svoje znanje podeli sa mnom.

Danas mi je baš drago što je bilo tako. Tada sam prvi put shvatila da nije presudno gde učite, nego od koga učite i koliko želite da naučite.

Da mi je tada neko rekao da će mi upravo taj kuhinjski sto promeniti život, verovatno bih se samo nasmejala.

Art Still je već postojao. Imala sam svoju radnju, prodavala nakit, radila popravke i živela od svog posla. Klešta su mi bila svakodnevno u rukama, ali njima sam popravljala tuđ nakit. Negde u meni već dugo je postojala želja da napravim nešto svoje. Ne samo da prodajem nakit, nego da žena jednog dana ponese ogrlicu ili narukvicu koju sam ja napravila.

Kada sam čula za radionicu u Nišu, dugo sam razmišljala. Radionica je koštala 350 evra i to tada nije bio mali novac. Sećam se da sam organizovala decu, spakovala se i otišla kod ujaka u Niš. U glavi mi je bilo hiljadu pitanja: da li će vredeti, da li ću uspeti, da li je to za mene. Nisam znala. Samo sam osećala da treba da odem.

Danas znam da je to bila jedna od najboljih odluka koje sam donela. Ali tada nisam razmišljala gde će me taj put odvesti. Želela sam samo da naučim.

Kada sam sela za taj sto, vrlo brzo sam zaboravila gde se nalazim. Mentorka je objašnjavala, ja sam pažljivo gledala svaki njen pokret i pokušavala da ga ponovim. Nije mi bilo važno koliko će mi vremena trebati. Samo sam želela da naučim.

Sećam se da sam tek kada sam izašla iz stana duboko udahnula. Toliko sam bila skoncentrisana na ono što radimo da sam potpuno zaboravila na sve oko sebe. To mi se nikada ranije nije dogodilo. Tada sam prvi put pomislila: „Ovo je to. Ovo želim da radim.”

Kada sam se vratila kući, euforija je trajala vrlo kratko. Onda je došla stvarnost.

Znala sam šta treba da kupim. Ali nisam znala gde.

Danas otvorimo Google, pitamo veštačku inteligenciju ili napišemo pitanje u nekoj grupi i odgovor dobijemo za nekoliko minuta. Godine 2013. nije bilo tako. Tražila sam prodavnice, raspitivala se, kupovala materijal. Nekada pogodim, nekada pogrešim.

Da mi je tada neko rekao: „Milice, idi tamo. Tamo kupi materijal. Ovo ti za sada ne treba”, platila bih tu informaciju.

Ne zato što sam bila lenja da tražim, nego zato što bih sebi uštedela mnogo vremena, novca i lutanja.

Baš zbog toga danas volim da podelim ono što znam. Znam koliko znači kada vam neko skrati put.

Čim sam skupila prvi alat i materijal, nisam želela da čekam. Znala sam da ću zaboraviti pola onoga što sam naučila ako odmah ne počnem da vežbam.

Tako se kuhinjski sto iz Niša preselio za trpezarijski sto kod moje mame u Čurugu.

Tu su nastajali moji prvi komadi nakita.

Dok sam sedela za stolom i pravila nakit, iza mene se kuvao ručak. Kada dođe vreme da jedemo, sklonim sav alat i materijal na jedan kraj stola da bismo mogli da ručamo. Čim završimo, vratim sve na svoje mesto i nastavim tamo gde sam stala.

Danas mi je to simpatično. Tada mi je bilo potpuno normalno.

Nisam razmišljala da li imam idealne uslove. Bila sam srećna što konačno radim ono što volim.

Posle nekoliko dana pojavilo se novo pitanje: kako da fotografišem nakit?

Nisam imala studio. Nisam imala profesionalni foto-aparat. Nisam imala rasvetu.

Jedino što mi je bilo upotrebljivo bila je bela površina mikrotalasne pećnice. Iznad je bila jedna neonska sijalica i meni je to tada izgledalo kao sasvim dobro rešenje.

To je bio moj prvi foto-studio.

Kada danas pogledam te fotografije, uvek se nasmejem. Tada sam bila potpuno ubeđena da izgledaju odlično. Danas samo pomislim: „Milice, baš si preterala sa tim efektima.”

Što je najzanimljivije, upravo te fotografije kojima se danas slatko nasmejem donele su mi prve mušterije.

Ljudi u njima nisu videli ono što danas vidim ja. Nisu gledali da li je fotografija profesionalna. Videli su moj trud, moju želju i ljubav prema onome što radim.

Jedna porudžbina povukla je drugu. Druga treću. Polako su ljudi počeli da prepoznaju moj rad.

Tek danas shvatam da tada nisam napravila samo nekoliko ogrlica. Napravila sam prvi korak ka životu koji danas živim.

Kako sam rasla, tako je rastao i moj nakit

Prve porudžbine donele su mi mnogo više od zarade.

Donele su mi potvrdu da je neko, koga uopšte ne poznajem, poželeo da nosi nešto što sam napravila svojim rukama. Taj osećaj je teško opisati. Jedna mušterija preporučila bi me drugoj, druga trećoj i polako se priča širila. Ljudi su počeli da prepoznaju moj rad, a ja sam iz dana u dan postajala sigurnija da sam na pravom putu.

Naravno, nije sve išlo lako. Što sam više učila, sve sam više shvatala koliko još toga ne znam. Počela sam da ulažem u kvalitetnije materijale, da tražim proverene dobavljače, da učim nove tehnike i da podižem kvalitet svega što radim. Kako sam rasla ja, tako je rastao i moj nakit.

U jednom trenutku više mi nije bilo dovoljno samo poludrago kamenje. Želela sam da naučim rad sa srebrom, kasnije i sa zlatom. Položila sam stručni zlatarski ispit, mnogo godina kasnije dobila i sertifikat za stare i umetničke zanate, ali nijedna diploma nije došla preko noći. Sve je bilo rezultat rada, upornosti i mnogo pokušaja. Baš zato ni danas ne verujem u prečice. Verujem da kvalitet uvek pronađe svoj put.

Postoji još jedna stvar koju retko pominjem.

Na početku nisu svi razumeli čime se bavim. Koliko puta sam čula: „Ma dobro… to su samo đinđuve.”

Tada mi ta rečenica nije bila nimalo prijatna. Danas se samo nasmejem.

Jer ljudi vide gotovu ogrlicu. Ne vide sate provedene za stolom, pogrešno kupljen materijal, komad koji rasturite pa napravite ponovo, posečene prste, iskrzane nokte, klešta koja su po ceo dan u rukama i godine učenja koje stoje iza jednog komada nakita. To je deo ovog posla koji uglavnom ostane nevidljiv.

Vremenom sam shvatila da nemam potrebu nikoga da ubeđujem da moj posao vredi. Najlepše je kada posao govori umesto vas. Upravo se to dogodilo. Kako sam napredovala, tako su i ljudi oko mene počeli drugačije da gledaju i mene i moj rad. Ne zato što sam ih ubedila, nego zato što su rezultati govorili sami za sebe.

Posle mnogo godina rada počela sam da organizujem radionice. Mislila sam da ću žene učiti kako da prave nakit. Međutim, vrlo brzo sam shvatila da radionice nisu samo mesto gde se uče tehnike. https://kursnakita.com/radionica-nakita

Na gotovo svakoj radionici dogodi se ista scena. Neka žena uzme klešta u ruke, pogleda me i kaže: „Ja ovo neću znati.”

Svaki put se nasmejem, jer se setim sebe. I ja sam sedela za onim kuhinjskim stolom u Nišu i mislila potpuno isto.

Zato nikada ne govorim da požure. Ne govorim ni da sve mora odmah da bude savršeno. Kažem samo: „Hajde, probaj još jednom.”

I onda dođe trenutak koji najviše volim. Pogledaju ono što su napravile, pa pogledaju mene, kao da čekaju potvrdu da su uspele.

A ja im kažem: „Naravno da možeš.”

Tek tada sam shvatila da žene na radionice ne dolaze samo da nauče kako se pravi nakit. Dolaze da provedu nekoliko sati za sebe, da se odmore od svakodnevice, da naprave nešto svojim rukama i da odu kući sa osećajem da mogu mnogo više nego što su mislile kada su došle.

Mislim da je upravo to najlepši deo mog posla.

Kako se iz radionica rodio online kurs: https://kursnakita.com/

Iz tih radionica rodila se i ideja za online kurs. Posle svake radionice vraćala sam se kući sa istom mišlju: šteta što ovo ne mogu da dožive žene koje žive daleko.

Počele su da mi stižu poruke iz drugih gradova, a kasnije i iz drugih zemalja. Pitanja su bila gotovo ista: od čega da krenem, koji alat da kupim, gde da nabavim materijal i kako da ne bacim novac na stvari koje mi u početku neće trebati.

Svaki put vratila bih se u 2013. godinu i setila sebe kako obilazim prodavnice, tražim odgovore i učim metodom pokušaja i grešaka.

Tada sam odlučila da napravim kurs.

Ne kurs u kojem ću samo pokazati kako se pravi ogrlica, nego kurs kakav bih volela da je neko dao meni kada sam počinjala. Da nekome uštedim vreme, novac i godine lutanja. Da ne kupuje alat koji mu neće trebati, da ne ponavlja iste greške koje sam i sama pravila i da ne odustane samo zato što nema koga da pita.

Ali postoji još nešto što mi je bilo jednako važno.

Na radionicama sam shvatila da žene najčešće ne odustanu zato što ne mogu da nauče. Odustanu zato što izgube veru u sebe. Zato sam želela da kroz svaku lekciju osete isto ono što pokušavam da prenesem i uživo: strpljenje, podršku i ohrabrenje.

Da imaju osećaj kao da sedim pored njih i govorim: „Polako. Hajde još jednom. Možeš ti to.”

Dok danas pišem ovu priču, shvatam da sve što danas radim vodi poreklo od one odluke da odem u Niš. Tada nisam mogla ni da pretpostavim da će me jedan kuhinjski sto dovesti do stotina žena koje su prošle kroz moje radionice, do online kursa i do prilike da danas živim posao koji iskreno volim.

Kada pogledam onu fotografiju iz 2013. godine, više ne vidim ni kuhinjski sto, ni mikrotalasnu na kojoj sam fotografisala prve komade. Vidim ženu koja nije znala šta je čeka, ali je ipak odlučila da pokuša.

I kada bih danas mogla da sednem pored nje, rekla bih joj samo: „Bravo, mala.”

Ako razmišljaš da napraviš svoj prvi komad nakita…

Možda si se u nekom delu ove priče prepoznala.

Možda već dugo razmišljaš da počneš, ali čekaš pravi trenutak. Veruj mi, i ja sam ga čekala. A danas znam da pravi trenutak ne postoji. Postoji samo odluka da napraviš prvi korak.

Ako te je ova priča podsetila na tvoju želju da počneš, možda je baš sada vreme za taj prvi mali korak.

Ako želiš da učiš uživo, biće mi drago da se upoznamo na nekoj od radionica u Novom Sadu. Ako nisi u mogućnosti da dođeš, isti put možeš da prođeš kroz online kurs, svojim tempom i iz svog doma.

Na oba mesta čeka te isto ono što bih i sama volela da sam imala 2013. godine: jasno vođenje, provereno znanje, podrška i neko ko će biti uz tebe kada pomisliš da ne možeš.

Možda će jednog dana i tvoja priča početi jednom sasvim običnom odlukom.

Milica.

Pogledaj termine radionica – Za žene koje žele da uče uživo, uz direktnu podršku i atmosferu radionice: https://kursnakita.com/radionica-nakita

Pogledaj online kurs – Za žene koje žele da uče od kuće, svojim tempom, uz jasno vođenje od prvog koraka: https://kursnakita.com/